У одсудном и судбоносном моменту за наш народ, који се јавља једном у столећима, Вудро Вилсон, у име Америке, учинио је све што је могао, да помогне остварењу нашега највишег идеала: Уједињење у Слободи. Ми смо га поштовали, ми смо га морали волети. Није никако чудо што ми стојимо погружени над његовим свежим гробом и што је туга у нашим срцима. Али има племенитих туга, које окрепљују. Има пораза, који само уливају нове снаге, и пример једне велике борбе и једног великог духа у стању је да охрабри слабе и да онима који сумњају укаже светли пут ка победи. Својим животом и својим радом Вилсон је оставио свету, а нама Југословенима напосе, једно велико завештање и један велики пример.
До Вилсона била су два основна начела која су од њиног постанка па до светског рата руководила спољном политиком Америчких Сједињених Држава. Прво је начело оно које им је завештао отац Републике, Џорџ Вашингтон. То је савет да се Америка чува сваких савеза који спутавају. Дакле препоручио је политику слободних руку. Друго је начело позната Монројева доктрина, која је прогласила правило да ће Сједињене Америчке Државе сматрати као акт непријатељства свако мешање европских држава у унутрашње размирице народа на америчком континенту. То начело значи: Америка америчким народима; насилно заустављање сваких европских завојевања на америчком континенту. И то друго начело допринело је да европска освајања у Америци не само што су била заустављена, него су и многе америчке земље које су још пре сто година биле европске колоније отргле се од европске контроле и постале независне слободне државе (Бразилија, Мексико, Куба итд.); док се режим у још заосталим европским колонијама толико изменио да су и оне све потпуно, ако не по имену, независне земље.
У сенци тих двају начела Америка је расла и развијала се. У току за нешто више од једнога столећа она је постала једна од најмоћнијих држава на свету. Њен пораст био је џиновски. Али са тим развићем Америке њен положај и њене обавезе у свету постале су савршено друге. И Вилсон је осетио да је дошло време када Америка има поћи новим путем који води новој слави, и да јој тај нови пут налаже њена снага и њена одговорност у свету.
Када умире Вашингтон, Сједињене Америчке Државе још су биле у своме детињству. Тринаест енглеских колонија дуж обале Атланског Океана једва су после упорне борбе успеле да своју звезду слободе учврсте на заједничкој застави. На западу од њих лежало је огромно пространство америчког континента са својим непрегледним преријама пуним дивљих бизона и још дивљијих Индијанаца. Огромне тихе реке без иједнога моста, или реке са страховитим катарактама. Камените планине без и једне стазе. Слане пустиње без Извора. Тај огромни простор на ивици цивилизације коју су тек засновали плашио је и привлачио Америку. Тај простор требало је освојити или се у њему изгубити. И Вашингтон је имао пророчанску видовитост, кад је својим суграђанима саветовао политику слободних руку. Јер само тако могла се Америка усудити у те незнане, непрегледне просторе. Резултати нису изостали. Америчка застава брзо је пошла на запад и нове звезде слободе придружиле се старим другама. И Вашингтон не само што је био отац америчке слободе већ и вођа на путу снаге.
Тек што је прошло четврт века од смрти Вашингтона, а америчка Унија осећа се довољно снажна, да се као равноправна обраћа Европи и да смело формулише своју политику у погледу америчког континента. Млађи сарадник Вашингтона Монро, благодарећи напретку који је Америка до њега учинила, могао је Европи издиктирати своју доктрину да Америка припада Американцима. И Европа је ту доктрину саслушала и била принуђена да послуша. И опет се Америка даље развијала. За једно столеће нестало је прерија, и стада бизона само су зоолошка реткост. Преко широких, огромних река давно су пребачени смели мостови преко којих јуре возови што везују два океана; у сред сланих пустиња амерички дух и амерички карактер ствара цветне цивилизације. Катаракте огромних река, као што су Нијагара, обуздане су и стављене у службу човека. Америка је у пуном полету снаге. Једним покретом руке она стреса са америчког континента и последње ланце шпанскога господства. Она ослобођава Кубу и у далеком азиском океану осваја Филипине.
На Атланском Океану Њујорк, Филаделфија, Бостон, постају велике метрополе, које својим богатством, својим трговачким прометом и сјајем достижу најстарија и најбогатија пристаништа европска. А далеко иза некад непроходних, каменитих планина подиже се Сан Франциско, сав од белога мрамора, бисер нове Америке, коме се са завишћу и љубопитством окрећу очи хитроногог Јапанца и тромог, дремљивог Кинеза. Америчке лађе браздају сва мора; њихове звезде видела су сва светска пристаништа. То је Америка Вилсона. Она је нешто друго од оне Америке коју је оставио Вашингтон и Монро. Њена моћ и њен утицај, као снага набујале реке, преливају се изван њених граница и осећају се у сваком куту земљинога шара. Њен је положај савршено други и њене материјалне н моралне одговодности потпуно нове.
Има још један важан моменат у америчкој историји који се мора поменути да би се боље разумела Вилсонова радња. Начело Вашингтоново, као и Монроева доктрина, значе одбрану. Они су диктовали политичким консерватизмом — жељом да се очува оно што се има. Тадашња Америка није могла ни помишљати на нека освајања било материјална било морална ван америчког континента, јер дух саме Уније још није био опробан, и елементи који је састављају морали су окалити своју снагу у једној великој, крвавој, грађанској борби. И докле год та криза није била прошла, америчка офанзивна снага била је сумњива. Та криза лежала је у природи ствари. Она је морала доћи и својом буром и жестином била је довела у питање опстанак саме Уније. Ви сви знате да Америчке Сједињене Државе нису биле само једна енглеска колонија која се побунила противу енглеског господства. То је био на брзу руку склопљени савез тринаест земаља, различних по површини, по финансијским и природним изворима, па донекле и по карактеру самога становништва. Независиост и слободу они су извојевали заједнички. Али баш зато, што су слободу и сувише скупо ценили, у најсвежијој успомени на жртве које су за њу поднеле, свака од тих земаља суревњиво брани принцип своје самосталности и народнога суверенитета. Унију они су закључили и на даље, али су се стриктно оградили, да је свака од њих суверена држава, независна у своме делању и у своме законодавству на сопственој територији. У жељи да се та независност сваке државе што боље очува и огарантује, ушла је у амерички устав једна нарочита одредба. Сенат — нека врста горњега дома заједничког Парламента, добио је пуну контролу над спољном политиком америчке Уније. Јер никакав уговор са ма којом страном државом не вреди док га Сенат не одобри. А састав самога Сената није ни најмање демократски. Становништво Америке није у Сенату пропорционално заступљено. Без обзира на разлику у територији или становништву, свака држава шаље у Сенат по два представника, тако да су најбогатије и најмоћније државе као што су Њујорк или Пенсилвенија са преко 10 милиона становника свака у Сенату равне Роуд Ајленду или Дакоти који имају тек пола милиона становника. Према томе одлуке Сената у погледу спољне политике могу бити далеко од тога да преставе вољу и дух америчког народа. Та недемократска преграда за потпуни изражај народне воље дошла је као нужност да се очува суверенитет појединих држава. Али суревњивост међу њима није престала од самога дана кад је постала њихова Унија. И најмања међу њима Роуд Ајленд мања од једног нашег округа, читавих десет година размишљала се, да ли да потпише заједнички устав и да тиме призна и ступи у Унију. Тај дух суревњивости после читавих 80 година заједничкога живота изазвао је страшну кризу и довео Унију на руб пропасти. То је било 61 године прошлога века. Четворогодишњи рат који је завршен предајом генерала Лија, 9. априла 1865, спасао је Унију. Од тога доба моћ федеративне владе у Вашингтону осигурана је од сваке суревњивости или саботаже која би долазила од какве поједине државе. Теоријски, још се призаје суверенитет сваке државе. Али моћ федералнога законодавства као и егзекутивне власти у Вашингтону силно су се ојачале. Све те околности чине да је Вилсонова Америка другојака од Америке Вашингтона. Моћ федералне владе за добро и зло у спољној политици несравњено је већа данас него пре сто година.
Такву Америку затекао је светски рат. На челу њене егзекутивне власти стајао је Вудро Вилсон. Син свештеничке породице, он је од родитеља наследио дух којим су се одликовали „Оцеви Нације” који пре три стотине године на лађи „Мејфлауер-у” дођоше у Америку једино наоружани Библијом. То је дух неукротиве воље, несаломљивог карактера, савршеног испуњавања дужности, али умекшан и облагорођен даром да све ствари посматра sub specie aeternitatis — т. ј. у њиховом значењу вечном и бесконачном. Дух и карактер Вилсонов само се очеличио ранијом каријером, професора-мислиоца, историка-законодавца. Била би веома интересантна паралела између два велика карактера на растојању од скоро 2000 година: Марка Аврелија и Вилсона, у чијим рукама била је сконцентрисана власт највећа којом је икада смртни човек располагао на земљи. Један одгајен на грчкој филозофији хуманости и прекаљен у племенитој школи стоицизма. Други васпитник библије и јеванђелског појимања дужности. Обојица примају власт као тешко бреме, али су до краја решени да је употребе у служби човечанства, увек свесни велике одговорности која је на њима.
У очи поновног Вилсоновог избора за Председника Сједињених Држава, у новембру 1916 године, светски рат довољно је дуго трајао. Страхоте које је починио биле су огромне. Али његовом трајању није се могао догледати крај и ужасне жртве које је захтевао расле су као планине у Алпима. Обичај је да Председник Сједињених Држава за време прве периоде своје власти само куша своју снагу и тражи да дође у потпуну хармонију са духом свога времена и срцем свога народа. Одлучно дело у коме ће он излити сву своју душу он обично одлаже за другу периоду своје власти. И тако, чим је Вилсон по други пут изабран, он се одмах обраћа ратујућим странама, да њега и Америку обавесте о крајњим циљевима рата. Од јануара до априла 1917 када је Америка бацила свој мач на ратне теразије свет је живео у највећој напрегнутости. Та три месеца најбрижљивијег испитивања чињеница, највећег душевног напора и осећања најстраховитије одговорности, пали су на плећа претседника Вилсона, и под тим огромним теретом он се појавио као дивовски дух у највећем сјају и величини. Акта и политички документи које је тада сачинио означавају једну нову епоху у историји човечанства, осигуравају Вилсонову бесмртност и дају земљи, у име чије је говорио, једну дотле невиђену ореолу.
Одмах 20. децембра 1916 Вилсон се обраћа ратујућим странама питањем да тачније и ближе определе њихове циљеве. Свет је осетио, да се приближује одсудан час и очи целога света упрте еу на Вилсона и Америку. Сви ми који смо преживели те моменте за цео живот сећаћемо се оног напрегнутог узбуђења са којим се очекивао сваки знак америчке акције. Кад је био објављен овај лаконски телеграм: „Данас у подне Вилсон је примио одговор Немачке односно њених ратних циљева и затим се повукао у свој кабинет”, душа човечанства, пуна страха и наде, лебдела је тада у његовом кабинету. И кад је изашао из свога кабинета, у његовој глави већ је јасна концепција Лиге народа. Али он говори врло брижљиво и у своме говору пред америчким Сенатом од 22. јануара 1917 он формулише принципе будућег мира. „У свакој дискусији за мир мора се поставити начело да тај мир треба да је праћен коначним споразумом сила који ће дејствително онемогућити једну другу катастрофу као што је данашња. Сваки пријатељ човечанства, сваки разуман човек мора полазити од тога”. Он полаже на то да мир не сме бити диктован, већ праведан. „Уговор о миру мора садржавати мир достојан да буде гарантован и одржаван. Мир који ће одобрити човечанство, а не само такав који ће послужити особеним интересима и постојећим амбицијама заинтересованих народа”. Он ближе дефинише идеју Лиге народа овим речима: „Апсолутно је нужно створити једну силу као јемство ненарушимости споразума. И та сила треба да је јача него сила ма које друге државе сада у рату, него ма какав савез који данас постоји или који је само у пројекту, тако да никакав народ и никаква група народа не буде у стању да јој се противи. Да би будући мир био сталан, он треба да је зајамчен снагом већега дела човечанства”. Он много полаже на то да нађе нову, бољу основу будућега мира. И он поставља питање: „Води ли се овај рат да би се добио праведен и трајан мир или једино зато да се добије нова равнотежа снага”. И сам одговара. „Само Европа задовољна може бити Европа мирна. Не треба нам равнотежа сила, већ заједница сила. Ми нећемо организоване суревњивости већ заједнички организован мир. Само ће онај мир бити сталан који је међу равнима. Мир чије је начело равноправност и где сваки има удео у заједничким добрима”. Но Вилсон јасно види да право почива на сагласности. Он је одлучни и одушевљени борац за демократију и зато додаје: „А у тој међународној организацији има нешто што је још дубље него једнакост права”. „Никакав мир не може и не треба да траје који не признаје и не усваја начело да владе оснивају сву своју моћ на сагласности људи којима управљају; и да нико нема права да преводи народе у власт од владара до владара као да су они покретна добра”. Вилсон тврди „да су то принципи Америке као и да је таква политика Америке”. „Али то су полнтичка начела свију оних у свима земљама који гледају у будућност, јер су то принципи просвећеног човечанства и они треба да победе”.
Наде Вилсонове да се праведан мир може постићи мирном интервенцијом Америке разбијене су немачком нотом од 31. јануара 1917, којом она повлачи раније изјаве дате Америци да ће водити ограничен рат сумаренима, па објављује да ће у будуће водити бруталан рат без икаквих обзира, одбацујући све одредбе јавно признатих међународних правила. У своме говору, кад је по други пут примио дужност претседника 5. марта 1917, осећајући да се приближава судбоносна одлука и да Америка мора ступити у рат, веран својим принципима, Вилсон говори: ,,Ми не желимо ни завојевања ни других користи; ми не желимо ништа што би се добило на штету неког другог народа”. О својој одговорности пред тешким задатцима који га чекају Вилсон се овако изражава: „Ја сам изговорио свечану заклетву коју сте чули и подигао сам се на овоме месту јер је народ Сједињених Држава изабрао ме за вршење овог узвишеног мандата, јер је он нашао да сам достојан да руководим његовим пословима. Ја сада знам шта значи тај задатак. Ја сам савршено свестан одговорности која је на мени. Молим се Богу да ми дарује мудрост и снагу да останем у испуњењу своје дужности веран духу свога великог народа. Ја сам слуга народа и ја не могу успети ако ме он не потпомогне и ле води својим поверењем и својим саветом. Ја верујем у Америку уједињену у своме осећању, у својим намерама, у своме схватању дужности коју јој пружа ова прилика да она послужи човечанству. Ми имамо да се чувамо од свакога који би хтео да из ових догађаја извуче личну корист или средство да увелича своју сопствену власт”.
И може се са позитивношћу казати да је Америка све до краја рата била сагласна са Вилсоном и његовим идејама, па и онда када је Вилсон резултате својих размишљања и раније наглашаваних начела формулисао кристално јасно у својих познатих 14 тачака које све крунише идеја Лиге народа. И та четрнаеста тачка гласи:
„Треба створити једно опште удружење народа на основу једнога формалнога Устава у циљу да дадне узајамне гарантије за политичку независност и територијалну ненарушивост малим као и великим државама”.
За цело да је било много разноврсних и мањих узрока који су утицали на Вилсонову одлуку да уведе Америку у рат на страни савезника. Али сви ти мали потоци били су понесени великом бујицом идеализма; тежњом да Америка, пошто осигура победу, уведе искушано човечанство у нов свет међународних односа. Вилсон је увидео јасно да ако данашња цивилизација треба да се продужи, и да се спасе од ивице пропасти у коју је гурају извесни принципи који леже у њеној основи, то може бити само ослобођењем од њеног првобитног греха који лажно учи, да је у политици све дозвољено, и да једна држава признаје само један закон а то је закон развитка, њене материјалне снаге и власти, без обзира на методе којима се то постизава, и на несреће које се другим причињавају.
Било је мислилаца који су наглашавали да је политика етика, али никада пре Вилсона није било човека који је имао његову материјалну моћ у рукама који је покушао да то начело практички примени на односе међу народима. Вилсон је разумео да је човечанство једна велика породица, да ни један народ не може живети у самом себи, самим собом и само за себе. Срећа и величина једнога народа није у беди његовога суседа, није у завери противу суседовога мира и напретка, већ у узајамној помоћи и хармоничној кооперацији свију народа на земљи. Тај дух и печат који је Вилсон ударио на америчку ратну акцију чини сву разлику и отвара нову периоду у историји човечанства. Истина је да су и савезници, пре Америке, прокламовали високе принпице слободе и демократије. Али сви они у демократији и слободи тражили су само савезника за крајњу победу којом би остварили и друге недемократске и неслободоумне циљеве. Само је Вилсон у име Америке поступио другојаче.
Сваки је чуо за клевету да је Америка ушла у рат, да би спасла своје дужнике од банкротства и тако осигурала своја новчана потраживања. И ти исти сићушни, мали духови, који на сваком сунцу виде само пеге, набрајају ваздан других побуда, увек материјалне и финансијске природе, ради којих је Америка ушла у рат. Али све те клевете падају врло ниско. Сетимо се стања крајње изнемоглости и очајања, које је обузимало све владе и све народе у ратујућим земљама. Сви су били свесни да ће Америка свршити рат. И на чијој страни буде она, на тој ће страни бити победа. Зар Вилсон у име Америке није могао испунити листу својих материјалних захтева који би били најсрдачније усвојени од једне или друге ратујуће стране, не зато да им Вилсон осигура победу, већ да их спасе од страховитих последица пораза. Сви су били убеђени да нема те цене коју Америка не би добила само да ју је тражила. Али Вилсон, и с њиме Америка, одолели су искушењу. Овај велики моменат има само једну паралелу у историји човечанства. Тај други моменат јесте легендарни догађај када је Сатана извео Христа на највишу гору, па му је показао сва царства земаљска. сва материјална богатства, и рекао му: „Све ће бити твоје, само ако ми се поклониш.” И тај легендарни догађај чинио је епоху у духовном и моралном развитку човечанства. Исто тако демон рата попео је Вилсона и његову Америку на највишу гору материјалне снаге и власти. Довољно је било само имати жељу и пружити руку па да влада над глобом буде у руци Вилсона и Америке. Зар се не би нашло милиона и милиона „реалних” духова који би поздравили Вилсона као највећег државника који је са најмањим напором снаге умео за свој народ осигурати највећу власт на земљи. Сан за који је Немачка пролила море крви, упропастила себе и Европу, остварио би Вилсон са најнезнатнијим жртвама. Али се догодило чудо. Вилсон одолева искушењу. Но догађа се још веће чудо, да цео његов народ, сто милиона Американаца у томе тренутку потпуно је у сагласности са умом и срцем свога великога сина. И не диже се ни један глас протеста, ни један глас критике зато што Вилсон није пре него што је ушао у рат осигурао за своју земљу ма какву политичку власт, ма какве материјалне добитке. И то чудо нема себи равна у целокупним аналима људске историје.
Кад мислим на овај моменат онда ми се јавља визија Вилсона као каквога смелога јахача који неустрашиво седи на једноме бесноме коњу који се пропиње готов да са њим полети у нове дотле непознате светле моралне висине. Оно што је уметник који је стварао споменик Петру Великоме, који још стоји на једном гранитном блоку на обали Неве, представљајући Петра Великога као смелог јахача који је потресао и уздигао Русију, са миого више смисла и у колосалнијим размерама могло би се експлоатисати као идеја за споменик Вилсона. Само у овом случају коњ под јахачем не би била само Америка као што је под Петром Русија, већ цело човечанство.
У спољној политици Америке Вилсон се јавља као револуционар. Он одбацује Вашингтоново начело, он жели да Америка ступи у тесни савез и кооперацију са свима народима. Он не одбацује Монројеву доктрину, али јој даје једно више, шире и духовно значење. Док је Монројева доктрина везана за материјалне територије америчкога континента, Вилсонова доктрина улази у област духовних територија свију народа. Монројева доктрина осигурава Америку Американцима; Вилсонова доктрина осигурава владу свакога народа над самим собом. Док Вашингтон савеује политику слободних руку, дотле Вилсон препоручује политику пријатељски стегнутих руку, чистих руку у једном општем савезу — Лиги свих народа. Како је огроман пређени пут од Вашингтона до Вилсона, и како горостасно стоји фигура Вилсона револуционара према државницима свих ранијих поколења. Величина те горостасне фигуре повећана је још једном цртом, без које та величина не би била савршена То је трагичност његове судбе. Трагичност је круна величине. Трагична величина Христа није у томе што је на крсту распет. Хиљаду других били су распети на крсту и није било ничега трагичног у томе догађају. Његова је грагичност што свет није разумео, што је свет одбацио велику љубав наспрам људи, ради којих се Христос дао на крст распети. Трагичност Вилсонова није у томе што он није успео, што није остао у власти, што је Сенат сићушних, узаних духова дезавујисао његово дело, то што Америка није ушла у Лигу народа. Трагичност је његова у томе што ни свет ни Америка, нису још разумели величину његовога примера. Што Америка није била спремна да до краја иде за њим и да метне на своју главу једну нову ореолу, духовну и моралну ореолу нове неувеле славе.
Вилсону је пребачено да је хтео целу акцију мира на конференцији мира да проведе сам, да су његови помагачи били безначајни људи чија мишљења он није уважавао, којима се обраћао за помоћ само у техничкој страни редиговања докумената. То је истина. На своме путу смелога револуционара у међународној политици он се осетио усамљен. Он је био сигуран само у велику душу широких народних маса. Оне су га разумеле, оне су одобриле његов скок и они који су највише имали да жртвују, па и своје животе да би се Вилсонова начела провела у живот, мислим на америчке војнике, одушевљено су следовали за њиме и просто су га обожавали. Истина, био је можда један једини човек у његовој близини — који је могао потпуно разумети његове идеје и делити његове осећаје. То је био Вилијам Брајан, до саме објаве рата Министар спољних послова у Вилсоновом кабинету, а раније три пута кандидат демократске партије за претседника Републике. По своме срцу и по своме уму Брајан је био природни помагач Вилсонов. На жалост, Брајан је имао врло осетљиву савест и, као одлучни пацифист који је био противу рата у принципу, дао је оставку онога дана кад је Вилсон прогласио рат и раставио се са Вилсоном. Лансинг који је заменио Брајана био је раније једна непозната количина, па је такав остао и данас, у пркос томе што је стојао тако блиско светским догађајима. Уморан његовом неспособношћу да разуме нешто од оних побуда које покрећу Вилсона и да уђе у ток Вилсонових идеја, Вилсон га је морао на доста груб начин отпустити у сред рада Конференције мира. Књига коју је Лансинг после тога публиковао у своју одбрану само је јасан доказ његове неспособности да се попне на Вилсонову моралну и идејну висину.
Стање у америчком Сенату који има пуну власт за одобрење међународних уговора било је очајно. Баш зато што Сенат нема политичке иницијативе и зато што он не кооперише тесно са претседником у питањима спољне политике, и зато што је цела стогодишња прошлост Америку држала у некој врсти политичке изолованости, у Сенату није било људи који би бар колико толико били познати са свом замршеношћу европске ситуације у очи светског рата. У осуству широких хоризоната и смелих идеја сићушним духовима у Сенату остало је једино сплеткарење и партизанска пакост противу онога који их је с разлогом негирао и који је духовно стајао толико изнад њих.
Ради илустрације америчке необавештености нека ми је допуштено да дам један лични доказ. Одмах прве недеље мога доласка у Америку 1917. године имао сам ретко задовољство да се познам са Вилијамом Брајаном који, и ако је напустио положај министра спољне политиље, као грађанин и велики беседник будио је у масама одушевљење за циљеве Вилсонове политике, те тиме лојално потпомагао Вилсона. Једно после подне у Вашингтону дала ми се прилика да у мирноме разговору упознам Брајана са нашим српским, односно југословенским проблемом. Брајан се све више интересовао и ја сам до краја морао задовољити тај интерес. Он ме је замолио на крају да му оставим у рукама извесне мапе и друге статистичке податке којима сам се служио у томе разговору. И било је најдивније кад ме је на крају свега тако искрено и тако срдачно уверавао, како је све оно што сам му ја рекао врло важно, врло занимљиво и да он од свега тога! није ништа — баш ништа знао. Да! то је био Брајан, искрен, одушевљен, поштен. Његова умна и морална репутација стајале су изнад сваке сумње, да њему није бнло потребно да се преда мном претвара, као да је познат са проблемом који је тога дана први пут чуо. Његова искреност и одушевљење за нашу ствар били су доказани и тиме што ме је он пожурио да знања која ја имам о Европи и нашем проблему што пре саопштим америчкој публици. Он је одмах сео за сто и написао једну топлу препоруку своме издавачу у Њујорку да штампа моју књигу »Југоисточну Европу«. Па је тако и било. Кад је овако било познавање европских проблема код самога Брајана, министра спољне политике, какво је било сиромаштво духа код партизанских сенатора који често ван свога сенаторског мандата нису имали никаквог другог интереса.
Сенатор Лоџ, који је био председник комисије за спољне послове од самога почетка, заузео је један крајње непомирљив став према Вилсону и његовим идејама. И то тако тесногрудо да се то да једино објаснити увређеном старачком амбицијом што га Вилсон није узео за свога интимнога саветодавца. Ви знате да је Лоџ на сваком питању хтео супротно од Вилсона. Па је тако било и у питању Јадрана и нашег спора са Италијом. Лоџ је ишао тако далеко да је у том специјалном проблему усвајао све захтеве талијанских шовиниста. Али овај последњи став Лоџов да се објаснити и том околношћу што је његов мандат у Сенату зависио непосредно од многобројних италијанских гласова у држави Масачусецу. Високи морални циљеви, нов ред ствари у свету и Европи, праведан мир међу народима били су тако потчињени једној увређеној старачкој амбицији и сићушном интересу да се одржи један сенаторски мандат. Код таквих духова Вилсонове идеје иису могле победити. Али да ли то умањује Вилсонову вредност.
Вилсонова ранија каријера професора и мислиоца помогла му је да се нађе у оном вртлогу идеја и бури осећаја који су за време рата владали светом. Стара навика кабинетског радника мирног истражиоца објективних истина били су драгоцени за јасно формулисање његових идеја. Вилсону је било јасно да старо учење о држави као једном организму, које стоји изван свакога морала и признаје само силу, не може се више одржати. Човечанство је зато ту, да у своме животу оствари више духовне вредности. Држава је само једна људска установа. Ако се у политици и делању једне државе не види карактер моралних и духовних вредности, онда она нема смисла да постоји. Две основне људске страсти и најниже у исто доба, страх и мржња, јесу родитељи ужаоних злочина које сваки рат собом доноси. Никаква победа, никакав пораз противника не могу ослободити човечанство од тих страсти. И докле год постоје узроци, последице су неизбежне. Стара равнотежа сила мора се заменити поштовањем права. Свестан у вредност таквих концепција и уверен да ће у дубинама народних срдаца наћи помагача, Вилсон се безобзира бацио у борбу противу свих предрасуда америчких или енглеских, немачких или француских, и противу свију организованих влада и котерија које су живеле старим идејама и клањале се старим идолима.
Да практично оствари свој идеал, да човечанство баци на један нов пут, он је видео само један начин. Америка мора дати свету доказ своје потпуне незаинтересованости.
Немац и Француз требали су да осете да је Америка непријатељ њихових предрасуда, али да је пријатељ њихових народа. Из рата Америка је морала изаћи чистих руку. О како је срећна Америка која је у томе моменту великога искушења кроз ум и срце свога сина дала свету такав пример!
Лига народа била је једина установа која је могла извести човечанство на нов пут, заменити силу правом, угушити страх и мржњу, и створити нови ред ствари међу државама. Вилсон је знао да из његове главе, ни из умова свих његових сувременика, па и најодушевљенијих сарадника, Лига народа неће и не може изаћи савршена као Палада Атина са копљем и штитом из главе Зевсове. Да Лига народа постане моћна, и да она оправда наде које је у њу полагао, Вилсон је знао да треба много борбе и много времеиа. Али је он такође био праведно убеђен да светски рат са свима својим ужасима јесте страховита лекција и да је човечанство, ако хоће да живи, ипак нешто научило. Тај психолошки моменат Вилсон није смео и није хтео пропустити. Жртвујући све друге мање циљеве, без обзира на непријатељство у америчком Сенату и расцеп у сопственој партији, он је право пошао главном своме циљу, да оствари Лигу народа.
У Паризу на Конференцији Мира настало је упорно хрвање између Вилсона и других у циљу да будући мир искерно и отворено прими за своју основу принципе из Вилсонових четрнаест тачака, док су с друге стране јасно биле видне тежње да будући мир буде екаплоатисан једино у корист победилаца, па и то оних најсилнијих. Вилсон је морао чинити и чинио је уступке. Добијен је мир компромисан и тешкоће у мојима се данас свет налази делимично бар јесу казна што је свет одступио од Вилсонових начела,
У једном детаљу у Јадранском питању Вилсон није правио компромиса. Његово решење било је боље и праведније него ово које имамо данас. Ако и ту није потпуно успео, ми Југословени са благодарношћу сећаћемо се увек његове улоге и морамо бити свесни колико је он допринео да решење Јадранскога питања не буде много горе него што је данас. Тиме је Вилсон задужио и нас и Италију и свет на широко, јер је увелико смањио опасност једног будућег сукоба.
Паралелно са оним хрвањем у Паризу настала је у Америци оштра реакција противу пројектованог уговора о миру и америчког учествовања у Лиги народа. Резултат те реакције свима је познат. Америка је закључила одвојен мир са Немачком и Америка није ушла у Лигу Народа. Два су главна узрока допринела томе. Први је узрок психолошки јер је речено »Лакше је камили проћи кроз иглене уши него богаташу ући у царство Божије«. Богаташ у овоме случају била је Америка. Вашингтоново начело политике слободних руку било је тако плодоносно, било је тако познато и толико опробано, да је постало догма америчког политичког живота. Само снага Вилсоновог генија потпомогнута ратним узбуђењима могла је створити тај идејни преокрет и покренути Америку да у пркос свему пође за њим на нов непознати пут. Ништа није природније до да у души појединаца као у души народа остаје једна резерва, једно колебање које ће при првој узбуни створити реакцију и командовати на лево круг. Та реакција била је увек одржавана консервативним или сићушним духовима у сенату и широм Америке. Али оно што се догађало у Паризу и у Европи, за време Конференције мира, учинило је да је ракција противу Вилсонових идеја победила у Америци. Од послератне Европе Америка зебе и нема у њу поверења. Вилсонов полет у светле али непознате висине њу је уплашио. Она се није одрекла ни једног његовог начела, она и данас признаје сву његову лепоту и вредност. Само Америка мисли да Европа није способна да их усвоји и примени. Америка се плаши да не прими на себе формалне обавезе да брани један мир или његове детаљне одредбе и онда када тај мир није закључен на основу Вилсонових начела и када је извеене његове одредбе сам Вилсон прогласио као насиље. Решење Јадранскога проблема и италијанске претензије на нашу територију били су цитирани као пример да Америка не може узети на себе обавезу да својом моралном и материјалном снагом штити убудуће та или њима слична решења. Да, реакција је триумфовала у Америци. Она је Вилсона скршила телесно. Из Беле Куће Вилсон је изашао као инвалид на штакама, али његов дух остао је горд, неустрашив, а његова вера у идеале није била никад поколебана. Он и даље остаје у арени и бори се до краја. Пре три месеца он се диже готово са самртничке постеље у свој својој величини и на дан петогодишњице кад је добивен рат он шиље своме народу овај апел: »Пошто смо извојевали победу, ми смо се повукли у надувену и себичну усамљеност, која је дубоко недостојна, јер је очевидно кукавичка и нечасна.«
»Једини начин да достојно прославимо дан победе, јесте одлука да одбацимо самокористи и да још једном у речи и делу будемо верни највишим идеалима и циљевима међународне политике.«
»Тако и само тако можемо се вратити истинским традицијама Америке.« И овај апел дивнога борца одјекнуо је широм Америке и произвео опет радост у душама и узбуђења у срцима, као оно некада за време великих, незаборављених историјских ратних дана.
У своме главноме циљу Вилсон је ипак успео. Лига народа је створена. Она је његово, и хвала Богу живо, дело. И ако Америка још није ушла у њу, као што није ни Русија, врата Лиге су отворена и не треба сумњати да ће се сви народи наћи у њој. Јер су начела Лиге народа животворна. И када у своме будућем напретку човечанство заборави данашње невоље и последице ратног ужаса, на своме хоризонту оно ће увек имати једну звезду водиљу са мирним, топлим сјајем, и то ће бити звезда Вудроа Вилсона.
Београд, 1934. Године
Владислав Савић, ВУДРО ВИЛСОН
Исправио 2022. Данило В. Милетић